Pre više od pet godina Srbija je poslednji put otvorila neko od pregovaračkih poglavlja za pristup Evropskoj uniji, ali je i pored tog zastoja i činjenice da ništa od onog što je traženo nije isporučivala, uredno koristila finansijska sredstva iz fondova EU. Na mogućnost da bi novčana pomoć mogla da bude zaustavljena, vlast u Srbiji je uzvratila agresijom usmerenom ka „glasnicima“ i negiranjem stvarnosti uz tvrdnju da se to sigurno neće dogoditi.
Na udaru se našla i Irena Joveva, slovenačka evroposlanica iz grupe Renew Europe, koja se već zamerila zvaničnom Beogradu kada se svojevremeno poklonila studentima i koja je postala još jedna legitimna meta naprednjačke propagande, nakon što je na vest o mogućem ukidanju pomoći izjavila – konačno. I dodala: „Pod Vučićem, Srbija je videla samo nasilje, korupciju i zarobljavanje države. Pokradeni izbori i zgaženi mediji doveli su Srbiju na ivicu. Srbi zaslužuju novi, demokratski put ka prosperitetu. Vreme je za promenu.“ Šta je time želela da kaže, objašnjava za Radar.
Da li je realno očekivati da će se Evropska komisija, nakon što je pokazala veliku tolerantnost prema aktuelnoj vlasti, ipak odlučiti da uskrati novčanu pomoć iz pristupnih fondova?
Ne bih želela da ocenjujem (ne)realnost te opcije, budući da ja nisam ta koja na kraju krajeva donosi konačnu odluku, mada vlasti u vašoj zemlji žele da to predstave drugačije. Međutim, slobodno mogu reći da je to uglavnom očekivana opcija, osim ako se stvari značajno ne promene.
Da li bi pomoglo ukoliko bi bili povučeni Mrdićevi zakoni, što je jedan od zahteva?
Mora se istaći da se ne radi o nekom političkom manevru iz Brisela, odnosno da se ne razmišlja i o toj opciji zbog pojedinog spornog zakona ili više njih, već su problemi mnogo dublji i složeniji. Reč je o sistematskoj eroziji osnovnih sloboda, od nezavisnosti medija do vladavine prava. Dakle, govorimo o padu standarda koje EU ne postavlja arbitrarno, već oni predstavljaju osnovne vrednosti zajednice kojoj Srbija želi i svih ovih godina teži da se pridruži. Evropska komisija takve odluke ne donosi zato što joj je to zabavno ili zato što želi nekome da uskrati sredstva za razvoj, već zato što postoje pravila koja tu nisu samo radi forme, pogotovo jer se radi o novcu evropskih poreskih obveznika.
Stoga, po mom mišljenju, debata o ovome ide u pogrešnom pravcu. Naime, ne radi se o tome da li će Srbija „dobiti“ ili „izgubiti“ novac. Radi se o tome da li je vlast spremna da poštuje one standarde na koje se sama kao zemlja kandidat obavezala. Ako to ne učini, onda posledice ne mogu biti ni za koga iznenađenje, već logičan rezultat neodgovornog vladanja.
Može li takva odluka da dovede do još većeg otpora građana prema EU, jer će ona sigurno biti plasirana u medijima kao „kažnjavanje naroda“?
Moram da naglasim još nešto, i neka ovo bude veoma jasno. Ovo nije i ne sme se predstavljati kao kažnjavanje srpskog naroda. To jeste možda prikladan narativ vlasti ili pojedinih tabloidnih medija, ali je potpuno pogrešan. Evropska sredstva nisu ni nagrada ni kazna za građane, ni u jednoj državi, bilo kandidatkinji ili članici. Ona su odraz toga da li vlast poštuje pravila koja je sama prihvatila, u ovom slučaju kao kandidat za članstvo. Novac ni u kom slučaju nije izgubljen jer sredstva ostaju dostupna. Pitanje je samo da li je vlast spremna da ih koristi pod uslovima koje je sama prihvatila.
S obzirom na sve teže optužbe o sistemskoj korupciji, konsolidaciji autoritarne vlasti, pa čak i korišćenju evropskog novca za jačanje takvog sistema, privremeno zamrzavanje dela sredstava smatram da je opravdano. Međutim, više puta sam već rekla i ponoviću i ovaj put: ja bih lično radije videla targetirane mere ili sankcije, ako želite, protiv onih koji su doveli Srbiju u ovo stanje.
Takođe moram da naglasim da smo u političkoj grupi kojoj pripadam u Evropskom parlamentu, to je grupa liberala Renew, uvek zagovarali takozvanu „pametnu uslovljenost“ (smart conditionality) evropskih sredstava, odnosno da se ona ipak omoguće onima koji na njih imaju pravo i nemaju veze sa vlašću u tom kontekstu. Istu logiku smo zastupali, na primer, i u slučaju Mađarske.
Takođe je važno razjasniti da Evropska komisija ne donosi odluke na osnovu mojih ili tuđih izjava. Donosi ih na osnovu činjenica. Vremenom je te činjenice očigledno sve teže čak i samoj Evropskoj komisiji da ignoriše. A ako vlasti žele da traže krivce, neće ih naći u Briselu, Strazburu ili Ljubljani. Moraće da ih potraže mnogo bliže, u sopstvenim odlukama.
Ana Brnabić vam je nakon vaše objave na mreži Iks poručila da prestanete da se mešate u unutrašnja pitanja u Srbiji i da počnete da se bavite Slovenijom. Da li ona stvarno ne zna čime se bave evroposlanici ili je to priča za naše biračko telo?
Nije to ni prvi ni poslednji spin, mada pre svega mislim da je to potcenjivanje javnosti, što je zapravo i najtužnije. Lično to ne doživljavam kao napad na sebe, ali to svakako jeste napad na samu ideju da postoje standardi koji važe za sve koji žele da budu deo EU. I upravo je to suština problema.
Mi poslanici Evropskog parlamenta nismo „strani akteri“ – samim time što smo deo političkog prostora u koji Srbija, koliko ja znam, želi da uđe. A u tom prostoru nije samo normalno, već je i neophodno proceniti stanje demokratije, slobode medija i vladavine prava. To znači da se ne radi ni o kakvom mešanju, već se radi o osnovnoj političkoj odgovornosti.
I za kraj još da budem potpuno jasna u vezi sa nekim interpretacijama mojih izjava: kada pričam o promenama, govorim o standardima – o demokratiji, odgovornosti i poštovanju pravila. Ako neko u tome automatski prepoznaje pretnju sopstvenoj poziciji i u mom pozivu na promene vidi sebe kao deo problema, a ne kao deo rešenja, onda to govori više o njima nego o meni.
